Pogodi kako se raste.

Pogodi kako se lako

stigne do krova,

do laste,

oblaka punog kiše,

do neke zvezde daleke

i više

i još više

u čudne visine plave.

 

Pogodi da li kroz kragnu,

kroz nogavice,

rukave,

dok neka snaga u tebi

i neka lepota u tebi

pravo do sunca vodi.

 

Zažmuri pa pogodi.

 

A možda ni nije važno

da se unapred setiš.

 

Možda se najlepše raste

kad ništa ne primetiš

Možda se najlepše biva

veći,

još veći,

najveći,

– ćuteći

sasvim ćuteći,

kroz neki tihi nemir

što se u tebi stvori,

pa gori,

beskrajno gori

i nikad da izgori.

 

I niko ne zna šta je.

 

A on traje i traje.