Hleb mi oduzmi, ako hoćeš,

vazduh mi oduzmi, ali

ne oduzimaj mi svoj smeh.

 

Ne uzimaj mi ružu,

koplje koje hitaš,

vodu koja naglo

puca u tvojoj radosti,

iznenadni talas

srebrn što te rađa.

 

Borba je moja teška

i vraćam se umorna oka

ponekad zato što videh

zemlju što se ne menja,

ali kad uđe u tvoj smeh,

popne se u nebo tražeći me,

otvara mi širom

sva vrata života.

 

Ljubavi moja, u času

najcrnjem hitni

svoj osmeh i ako nenadno

vidiš kako moja krv

škropi pločnike,

smej se jer smeh tvoj

biće za moje ruke

kao neka sablja sveža.

 

Kraj mora, s jeseni,

tvoj osmeh sigurno diže

svoj slap od pene,

a u proleće, ljubavi,

hoću da ti osmeh bude

ka cvet koji sam čekao,

plavi svet, ruža

moje zvonke otadžbine.

 

Smej se noći,

danu, mesecu,

smej se ulicama

vijugavih ostrva,

smej se ovom nespretnom

momku koji te voli,

ali kad ja otvorim

i zatvorim oči,

kad moji koraci idu,

kada se vraćaju,

oduzmi mi hleb, vazduh,

svetlost, proleće,

ali tvoj smeh nikad

jer bez njega bih umro.