Objašnjenje, Miroslav Mika Antić

Sad shvatam: nismo došli

zadovoljni kô trave,

što niču da ih gaze

nečije trapave zore.

Mi smo zvezde, što ludo

u mrak se strmoglave

i zbog jednog bleska

ne žele da izgore.

Imamo ruke, dobre

kao aprilske laste,

da se grlimo plavo

i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba

što mora da izraste

u pupoljcima vida

ponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.

I zubatog. I nežnog.

Sad svako pruža ruke

i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.

I sve je neizbežno:

i ove istine dobre,

i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,

i svako ume da sanja.

I svako ume da vrišti.

I ruši daljine glavom.

I jednako je u nama

i kamenja i granja.

I jednako je u nama

i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi

isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gnjura

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.

I znamo šta smo dužni.

I šta smo juče hteli.

I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al’ nismo

postali pepeo sivi

od kojeg bujaju žita

i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,

pa ipak: drukčije živi,

od svih ostalih živih

na ovom zbunjenom svetu.

I najzad: tako je dobro

što nismo samo trave,

što talasanja svoja

nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem

sve nebo okrvave,

željne da budu sunce

makar trenutak samo.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s