Idući putem,

sretoh vetar,

pozdravih ga i rekoh

učtivo:

„Radujem se

što si najzad

postao vidljiv,

tako ćemo popričati.“

Neumorni je

zaigrao, krenuo lišće,

otresao svojim smehom

prašinu s mojih đonova

i podižući sve svoje

jarbolje plavo,

svoj stakleni skelet,

trepavice od lahora,

nepomičan kao katarka

uspravio se i oslušnuo.

Poljubih mu skute,

kao kralju neba,

uvih se u njegovu zastavu

od nebesne svile

i rekoh:

vladaru ili druže,

niti, kruno il’ ptico,

ne znam ko si, ali

jedno od tebe tražim,

nemoj se prodati.

Voda se prodala,

na vodovodu,

u pustinji

sam video

kako iz cevi

nestaju poslednje kapi

i svet siroti, narod

kako hoda žedan

posrćući po pesku.

Video sam svetlost noćnu

racioniranu,

bleštavu svetlost u kućama

bogataša.

Svuda je zora u novim

visećim vrtovima,

svuda je tama

u strašnoj

senci uličica.

Otuda noć,

majka, maćeha

izlazi

s kamom među

njenim očima sove,

i jedan krik, jedan zločin

dižu se i gase

pojedeni pomrčinom.

 

Ne, vetre,

nemoj se prodati,

ne dozvoli da ti

kanale prokopaju

u cevi te uguraju,

da te zatvore,

komprimiraju,

pretvore te u pilule,

u bocu strpaju,

pazi se!

Zovni me

kada ti zatrebam,

ja sam pesnik, sin

sirotinje, otac, stric

rođak, brat

i pašenog

siromaha svih

iz moje otadžbine i ostalih,

siromaha što žive uz reku

i onih što u visinama

po strmim planinama,

kamen kopaju,

daske zakivaju

odeću šiju,

drva seku,

zemlju melju meku,

i zato hoću da dišu,

ti si im sve što imaju

zato i jesi

providan

da vide šta će sutra biti,

zato postojiš,

vetre,

pusti da te udišu,

ne okivaj se,

ne veruj nikom

ko dođe autom

da te ispituje,

mani ih se,

podsmehni im se,

šešir im oduvaj,

ne prihvataj

njihove predloge,

hodajmo zajedno

igrajući svetom,

obarajući

cvetove jabuka,

ulazeći na prozore,

zviždeći pesmice

jučerašnje i sutrašnje.

jednom će doći dan

kada ćemo osloboditi

svetlost i vodu,

zemlju, čoveka

i svega za sve,

kao tebe, biće.

Zato, sada,

pažnja!

I pođi sa mnom,

ima nam još dosta

igrati i pevati,

hajdemo

morskom pučinom,

gorskom visinom,

hajdemo tamo

gde ima cveća,

novog proleća

i jednim naletom vetra

i pesme

razdelimo cveće,

plodove i mirise,

vazduh

sutrašnjice.